Историја
Мајкл Фарадеј је открио да када се супстанца стави у магнетно окружење, интензитет тог окружења се мења њиме. Са овим информацијама, открио је да се различити материјали могу раздвојити помоћу њихових магнетних својстава. Табела испод приказује уобичајене феромагнетне и парамагнетне минерале, као и интензитет поља који је потребан да би се раздвојили.𝚝𝚑𝚎минерали.
Уобичајени феромагнетни и парамагнетни минерали
Минерал Формула Јачина поља (kG)
Феромагнетски Магнетит {\дисплаистиле {\це {Фе3О4}}}{\дисплаистиле {\це {Фе3О4}}} 1
Пиротин {\дисплаистиле {\це {Фе7С8}}}{\дисплаистиле {\це {Фе7С8}}} 0,5 - 4
Парамагнетни Илменит {\дисплаистиле {\це {ФеТиО3}}}{\дисплаистиле {\це {ФеТиО3}}} 8 - 16
Звездано небо {\дисплаистиле {\це {ФеЦО3}}}{\дисплаистиле {\це {ФеЦО3}}} 9 - 18
хромит {\дисплаистиле {\це {ФеЦр2О4}}}{\дисплаистиле {\це {ФеЦр2О4}}} 10 - 16
хематит {\дисплаистиле {\це {Фе2О3}}}{\дисплаистиле {\це {Фе2О3}}} 12 - 18
Волфрамит {\дисплаистиле {\це {(Фе,Мн)ВО4}}}{\дисплаистиле {\це {(Фе,Мн)ВО4}}} 12 - 18
Турмалин 16 - 20
Током 1860-их, магнетна сепарација је почела да се комерцијализује. Коришћена је за одвајање гвожђа од месинга. После 1880-их, феромагнетни материјали су почели да се магнетски одвајају. Током 1900-их, уведена је магнетна сепарација високог интензитета која је омогућила одвајање практичних материјала. После Другог светског рата, најчешћи системи били су електромагнети. Техника је коришћена на отпадним местима. Магнетна сепарација је поново развијена крајем 1970-их, увођењем нових технологија. Нови облици магнетне сепарације укључивали су магнетне котурнице, надземне магнете и магнетне бубњеве.
У рудницима где је волфрамит мешан са каситеритом, као што су рудници Саут Крофти и Ист Пул у Корнволу или са бизмутом као у руднику Шеферд и Мерфи у Моини, Тасманија, магнетна сепарација се користи за одвајање руда. У овим рудницима коришћен је уређај назван Ветерилов магнетни сепаратор (изумио га је Џон Прајс Ветерил, 1844–1906). У овој машини, сирова руда, након калцинације, доводила се на транспортну траку која је пролазила испод два пара електромагнета испод којих су се даље траке кретале под правим углом у односу на траку за довод. Први пар куглица је био слабо магнетизован и служио је за одвајање присутне гвоздене руде. Други пар је био јако магнетизован и привлачио је волфрамит, који је слабо магнетизован.[4] Ове машине су биле способне да обраде 10 тона руде дневно.